Udomljen psić u totalnom stresu - kako dalje?

Pozdrav,
naš pas treba pomoć a i mi skupa s njim.

Činjenice:
Udomljen je prije 5 mjeseci, sada ima oko godinu dana, omanji pas (cca 11 kg) - mješanac. Kćer, suprug i ja živimo u stanu u centru Zagreba, gdje naravno ima tramvaja, buke i svega što sa sobom nosi takva lokacija.

Prije psa:
Svima nama ovo je prvi pas u životu kojeg smo se odlučili udomit nakon par godina kukanja, žicanja i "sve ću ja raditi" naše kćeri. Udomili smo ga iz jednog od azila u Hrvatskoj i bila sam spremna da će se oduševljenje djeteta ispuhati i da će to biti problem.

Međutim....
Nas dvoje odraslih potpuno naivnih, pali smo s Marsa za sve u vezi pasa, u azilu smo to sve i rekli, u stvari naglasili:  "znate mi nikada nismo imali psa, nište ne znamo o psima, mi bi jednog psa udomili, ali mi ništa ne znamo itd.". Ovaj nam se svidio ali smo vidjeli da je malo plah - onu su tvrdili da je to sve normalno i da će za par dana  doći k sebi. Međutim, par dana se pretvorilo u par tjedana, tjedni u mjesece. Gledajući unatrag, tek sad shvaćam da mi nismo bili dobar izbor za njega - trebao je nekog iskusnijeg, mirnije mjesto, kuću, dvorište, eventualno kod nekog tko već ima psa.
Prva 3 tjedna nije se micao iz svog skrovišta pod foteljom, tresao se kao šiba na vodi. Na momente smo mislili da ima epilepsiju ili neku bolest. Prvu je noć imao krvavi proljev od stresa (nosili stolicu kod veterinara, fizički sve u redu). Ni glasa nije puštao. Nosili smo ga u dvorište na rukama. Nakon tri tjedna horora polako se počeo opuštati u stanu i s nama. Došao bi do nas, ponjuškao, zbrisao natrag. Intervali dolaska su postajali sve kraći, radijus kretanja sve veći. Sve manje se tresao - danas je skoro kao pravi pas - skače po nama, maše repićem kad dolazimo kući, laje, više je na kauču od mene (a ja sam šampion), stalno se mazi, legne na leđa, sve 4 u zrak.

ALI jedino u stanu i samo s nama, ukućanima. Svaki izlazak mu je stres, vuče na lajni toliko da me ramena bole, posebna je drama prelazak ceste, toliko jako nateže da je skoro pa iznad tla, jedinstveni primjer levitacije. Nakon što pređemo cestu i dođemo u park malo se smiri, jako malo. Stalno vuče prema cesti, autima. Bicikli su mu posebno strašni.... šetnje nisu nimalo relaksirajuće, nego užasno stresne za sve nas a najgore od svega je što je to sve jako opasno.
Tražili smo savjete i pomoć na više strana, od drugih vlasnika pasa, Googla, itd. (naravno da nismo sve primjenili, možda ne znamo ništa o psima, no ludi nismo).
Za sada se držimo one: strpljenje, maženje, ne vičemo, ne kažnjavamo (čak ni kada je pojeo kauč, ionako sam htjela novi, a sada imam i razlog :). 
Čekamo da se oslobodi stresa, panike ali očito da nešto radimo krivo jer ne vidimo napredak. Štoviše, čini nam se da je još i gore. Otežavajuća okolnost je što nije lud za hranom, a poslasticu kad smo vani NE doživljava. Neki dan sam mu stavila pod nos, da je mačka rekla bih da je frknuo nosom, a koliko vidim sve se metode učenja zasnivaju na nagradicama u vidu hrane. I tako - tapkamo u mraku.

Dobrodošli su svi savjeti, metode, iskustva ljudi sa psima koji se ne "pale" na hranu, štogod. Jer mi i naš pas smo očito izgubljeni u prijevodu.

B.

Cijeli tekst možete pročitati na: